Kapiten reprezentacije Srbije, Dušan Tadić, odlučio je da se povuče iz
nacionalnog tima. Posle 111 utakmica za Orlove, fudbaler rođen u
Bačkoj Topoli neće više nastupati za selekciju Orlova. On se oglasio
putem društvenih mreža uz poruku.
Želim da se obratim svim ljubiteljima fudbala ovim saopštenjem.
Težim ka tome da budem korektan i direktan, koliko je to moguće, kao
što je bilo tokom izjava na EP.
Ostajem pri stavovima koje sam izneo. Naglašavam da nisam imao nameru
da uvredim saigrače ili bilo koga drugog ko je bio deo tima Srbije u
Nemačkoj, tako da imam potrebu da poslednji put objasnim određene
stvari oko kojih znam da je bilo polemike.
Dalje, osnovni razlog ovog saopštenja je taj da sam doneo odluku da se
oprostim od dresa reprezentacije Srbije. Da li bih mogao i u budućem
periodu da budem koristan – neka proceni struka, javnost ili ko već
smatra da je pozvan da o tome diskutuje i ko misli da je deo
fudbalskog ambijenta.
Reprezentacija je za mene uvek bila ljubav. Ljubav prema državi,
ljubav prema narodu, ljubav prema igri, takmičenju, druženju… Mnogo
toga smo prošli zajedno – radost, tugu, osmehe, krv, sreću, a bilo je
dosta bola i patnje. Nijedan klupski neuspeh ne može da zaboli kao
reprezentativni, ali isto tako nijedan klupski uspeh ne može da donese
radost kao uspeh u dresu Srbije. Sa velikim zadovoljstvom sam se borio
i branio grb državnog tima. Van terena, kao i na njemu. Imao sam
privilegiju da predstavljam Srbiju na dva Svetska prvenstva, Evropskom
prvenstvu i Olimpijskim igrama.
Rekordi me nikad nisu zanimali, a kapitenska traka je donela posebnu
odgovornost, čast i poverenje. Ako nešto ističem – to bi bio rekord u
broju asistencija. Ko me poznaje, zna koliko mi je važno. Uvek mi je
slađe da „spakujem”, nego da postignem gol.
Hvala našem narodu i navijačima na aplauzima i kritikama. I u
kritikama sam osećao podršku i koliko vole reprezentaciju. U sportu
je, uglavnom, teren taj koji uvek pokaže gde ste i koliko zaslužujete.
Hvala svima koje sam upoznao od prvog dana kada sam postao deo
reprezentacije i FSS-a. Učinili su me boljim čovekom i sportistom.
Opraštam se od reprezentacije, ali verujem da ću jednog dana ponovo
biti tu. Posle igračke karijere, želim da ostanem u fudbalu, a nema
ničeg lepšeg nego da svojoj zemlji pomognete ukoliko to možete. Sa
svojom porodicom i prijateljima, na tribinama ili ispred ekrana, biću
uvek veran navijač Srbije.
